Ex ante kontrola sprovodi se odobravanjem posebnih dokaznih radnji. Većinu posebnih dokaznih radnji određuje sudija za prethodni postupak na osnovu obrazloženog predloga javnog tužioca. Naredba sudije za prethodni postupak mora biti obrazložena,pa ZKP jasno propisuje šta bi ona trebalo da sadrži. S druge strane, kontrolisanu isporuku određuje direktno javni tužilac.

Sudovi ili tužioci, takođe, vrše ex ante kontrolu primene pojedinih radnji koje ZKP ne izdvaja kao posebne dokazne radnje, ali koje značajno zadiru u privatnost građana. Tako sudija za prethodni postupak na predlog tužioca odobrava nadzor sumnjivih transakcija, kao i pribavljanje evidencije o ostvarenoj telefonskoj komunikaciji, korišćenim baznim stanicama ili lociranju mesta sa kojeg se komunikacija obavlja. Tužioci, u skladu sa članom 144 ZKP-a, mogu da odrede pribavljanje podataka od banaka ili drugih finansijskih organizacija.

Sudija za prethodni postupak i javni tužilac imaju mogućnost da nadziru sprovođenje pojedinih posebnih dokaznih radnji u toku njihove primene. Reč je o sledećim merama: tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje i snimanje, i zaključivanje simulovanih poslova. Državni organ koji je određen da preduzme neku od ovih radnji ima obavezu da sačinjava dnevne izveštaje o njenom sprovođenju. Dnevni izveštaji, zajedno sa pratećim materijalima definisanim u ZKP-u (na primer, snimci prikupljeni primenom dotične radnje), dostavljaju se sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu, ali ne po automatizmu, već na njihov zahtev. Nije, međutim, poznato da li sudije u praksi koriste ovo pravo i koliko često.

Nakon što sezavrši primena posebne dokazne radnje, državni organ koji je bio određen da je sprovodi dostavlja sudiji za prethodni postupak izveštaj o primeni i prikupljeni materijal (snimke, dokumentaciju). Izveštaj o primeni kontrolisane isporuke dostavlja se javnom tužiocu. Za svaku posebnu dokaznu radnju precizirano je šta izveštaj treba da sadrži. Po pravilu, izveštaji bi trebalo da sadrže podatke o vremenu primene posebne dokazne radnje, podatke o službenom licu koje ju je sprovelo, opis primenjenih tehničkih sredstava, podatke o obuhvaćenim licima i podatke o rezultatima primenjene radnje. U izveštaju o tajnom nadzoru komunikacije i tajnom praćenju i snimanju neophodno je dostaviti i ocenu o svrsishodnosti primene posebne dokazne radnje. S druge strane, policija o primeni mera pribavljanja evidencije o telefonskoj komunikaciji i korišćenim baznim stanicama ili lociranju mesta sa kojeg se obavlja komunikacija obaveštava javnog tužioca. Međutim, u ZKP-u nije predviđena obaveza podnošenja izveštaja sudiji za prethodni postupak, koji ove mere odobrava.

Materijal koji je prikupljen korišćenjem posebnih dokaznih radnji, a koji neće biti upotrebljen u krivičnom postupku uništava se rešenjem sudije za prethodni postupak i pod njegovim nadzorom. Sudija za prethodni postupak o uništenju materijala može (ali ne mora) da obavesti lice prema kome je sprovedena radnja tajnog nadzora komunikacije, pod uslovom da to ne ugrožava vođenje eventualnog krivičnog postupka. Slično važi i za podatke prikupljene od banaka ili od drugih finansijskih organizacija (koji se uništavaju po rešenju javnog tužioca) ili nadzorom nad sumnjivim transakcijama. O donošenju rešenja o uništenju prikupljenog materijala tužilac (prikupljanje podataka) ili sudija za prethodni postupak (nadzor nad sumnjivim transakcijama) dužni su da obaveste lice prema kome je bila primenjena dokazna radnja. Međutim, treba primetiti da ZKP u slučaju tajnog praćenja i snimanja, te računarskog pretraživanja podataka uopšte ne predviđa mogućnost da lica koja su bila „pod merama” budu o tome obaveštena. Najzad, kad je reč o merama iz člana 286, ZKP predviđa da lice prema kome je neka od ovih mera preduzeta ima pravo da podnese pritužbu nadležnom sudiji za prethodni postupak. Nije, međutim, jasno kako lice prema kome je takva mera primenjena može za to uopšte da sazna.

Dokazi prikupljeni nezakonitom primenom posebnih dokaznih radnji ne mogu biti korišćeni na sudu i sa njima se postupa kao i sa ostalim nezakonitim dokazima. Oni se stavljaju u poseban zapečaćeni omot i čuvaju kod sudije za prethodni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Nakon toga se uništavaju, a o tome se sastavlja zapisnik.

Bezbednosno-informativna agencija:

Posebne mere kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja odobravao je do izmene Zakona o BIA u junu 2014. Vrhovni kacacioni sud. Nakon izmene Zakona, o predlogu za primenu mera odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno sudija kog Viši sud izabere među sudijama raspoređenim u Posebno odeljenje za krivična dela organizovanog kriminala. Ukoliko sud ne prihvati predlog, direktor BIA može izjaviti žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

Postoje, međutim, dva slučaja kada sud nema ex ante kontrolu nad primenom posebnih mera.

Prvo, osim mera kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama, BIA primenjuje i druge posebne mere. Njih ne odobrava sud, već direktor Agencije. Reč je o sledećim merama:

• tajna saradnja
• tajni pregled prostora, stvari i predmeta
• tajno nadziranje i osmatranje.

Pomenute mere nisu nabrojane niti bliže uređene u Zakonu o bezbednosno-informativnoj agenciji, već u podzakonskom aktu BIA, koji je označen stepenom tajnosti. Tako ne postoji odgovarajući pravni osnov za bilo kakav spoljni nadzor njihove primene. Pri tome,iznenađuje to što ove mere nisu eksplicitno uređene zakonom, budući da se njihovom primenom zadire u privatnost građana, a da su slične mere koje primenjuje VBA (tajni uvid u evidencije podataka, tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava, tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava) uređene Zakonom o VBA i VOA.

U drugom slučaju reč je o naknadnom proširenju primene mera koje odobrava sud. Naime, ako u toku primene mere BIA dođe do saznanja da lice prema kome se mera primenjuje koristi drugo sredstvo komunikacije, elektronsku ili drugu adresu (npr. drugi broj telefona), direktor može narediti naknadno proširenje mere. Tada direktor BIA prvo naređuje proširenje mere, a tek onda, u roku od 48 sati, podnosi predlog za odobrenje proširenja mere sudu. Sud o predlogu odlučuje u roku od 48 sati od prijema predloga, što znači da BIA može četiri dana bez odluke suda primenjivati meru kojom se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava komunikacije. Ukoliko sud odbije predlog za naknadno proširenje mere, makterijal koji je do tada prikupljen uništava se u prisustvu sudije. Nije, međutim, jasno zašto direktor ne bi odmah tražio odobrenje suda za naknadno proširenje mere, naročito zato što se u Zakonu nigde ne pominje da se proširenje preduzima u slučajevima izuzetne hitnosti.

Vojnobezbednosna agencija:

Posebni postupci i mere tajnog prikupljanja podataka navedeni u Zakonu o VBA i VOA predmet su tri režima odlučivanja. O pojedinim postupcima i merama odlučuje isključivo direktor VBA. Primenu tajnog elektronskog nadzora telekomunikacija i informacionih sistema odobrava viši sud u sedištu apelacionog suda na čijoj teritoriji će mera biti primenjena, dok je za tajno snimanje razgovora, tajni nadzor sadržine pisama i tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata nadležan Vrhovni kasacioni sud.

Ukoliko razlozi zahtevaju hitnost, direktor VBA može da naloži primenu posebnog postupka ili mere bez odluke suda, za šta je inače neophodna ova odluka, ali uz „saglasnost” nadležnog sudije. Istom sudiji podnosi se zvaničan predlog za odobrenje mere, pri čemu sudija ima 24 sata da odluči o tom predlogu. Nije, međutim, sasvim jasno šta podrazumeva „saglasnost” nadležnog sudije i kako se ona evidentira.

Bezbednosno-informativna agencija: Naknadna sudska kontrola primene posebnih mera kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja nije predviđena zakonom. Drugim rečima, BIA nije obavezana zakonom da sudiju koji je doneo odluku o primeni mera naknadno obavesti o završetku primene mere ili da mu podnese izveštaj.

Do post festum kontrole može jedino doći onda kada je primenom posebnih mera radi preventivnog delovanja prikupljen materijal o krivičnom delu za koje se mogu odrediti posebne dokazne radnje. U tom slučaju, materijal se dostavlja nadležnom javnom tužilaštvu i sa njima se postupa u skladu sa odredbama ZKP-a.

Vojnobezbednosna agencija dužna je da, nakon primene mera za koje je potrebna odluka suda, nadležnom sudiji dostavi obaveštenje o okončanju primene. Obaveštenje, međutim, ne uključuje i izveštaj o primenjenoj meri. Na taj način sudija koji je izdao odluku o primeni mere može da evidentira koliko je mera primenjivana, ali ne i da li se podaci o licima prema kojima je mera primenjena poklapaju sa podacima navedenim u predlogu za primenu mere ili koji su rezultati primene te mere.

Kao i BIA, i VBA je dužna da obavesti nadležno javno tužilaštvo onda kada podaci prikupljeni primenom posebnih mera ukazuju na pripremanje ili izvršenje krivičnog dela. Obaveštenje tužilaštvu ne sadrži, međutim, podatke o primenjenim posebnim postupcima i merama pomoću kojih se došlo do takvog saznanja, čime se ne doprinosi mogućem sprovođenju dodatne post festum kontrole.